Džin

je piće opojnog mirisa i čarobnog ukusa. Uživanje počinje odlaskom u prodavnicu u kojoj različite vrste pića, zapakovane u boce jarkih boja, mame posetioce da se odluče baš za njih. Ovaj deo je uvek interesantan, čak i ako posetilac već ima omiljenu marku pića. Uvek postoji šansa, makar i mala, da nešto u glavi klikne i da ruka, umesto ka dobro poznatom obliku i bojama, krene ka novoj ili malo poznatoj alternativi.

U stara vremena, ljudi su bili pod utiskom da sve što miriše lepo ujedno i zdravo. Tako su u četrnaestom veku, dok je Crna Smrt harala Evropom, koristili napitke na bazi kleke (pitali ste se odakle dolazi taj čudesan miris?) kao zdravstveni eliksir (za one koji vole da pamte godine, prvi pisani trag o džinizvodnje džina u potiče iz 1572. godine). Postoji verovanje da je džin nastao u Engleskoj ali to zapravo nije istina - verovatnije je da je počeo da se pravi u Italiji i da je zatim prenešen u Holandiju (gde je i zabeležen prvi pisani trag).

Splet okolnosti doveo je do toga da džin u sedamnaestom veku postane pravo englesko piće. Materijala je bilo na raspolaganju, kralj je bio Holandskog porekla, a i narodu je bilo potrebno piće da se opije i zaboravi na težak život. Jak miris kleke pomagao je da se sakrije mali kvalitet pića. Na ovom mestu vredi istaći da, kao i sa većinom drugih pića u ranom periodu, piće koje danas nosi naziv "džin" nije ni izbliza nalik onom što se nekada pilo.

Zapisi kažu da je teško opisati u kojim količinama je džin bio trošen i on je vrlo brzo označen kao vrhunsko zlo i greh. Bolji dani za džin počeli su da se naziru kada je, krajem osamnaestog veka, nastao takozvani suvi džin - odnosno džin koji nije sladak (šećer je, zajedno sa klekom, bio korišćen da sakrije loš kvalitet). A onda se pojavila konkurencija koja je počela da se takmiči kvalitetom, a onda su više klase postale zainteresovane za »novo« piće i to bi bilo to što se Britanije tiče. Nakon što su Amerikanci izmislili koktele i počeli da koriste džin kao bazu (martini!), džin je zaokružio dominaciju svetom (pedesetih godina dvadesetog veka). Dvadesetak godina kasnije na došlo je vreme da vodka preuzme primat, ali to je već za neku drugu priču.

Džin nastaje mešanjem dve osnovne komponente - neutralnog pića (piće koje je prečišćeno do 96% akohola) i dodataka koji mu daju miris i ukus. Proizvođači koji žele da uštede jednostavno pomešaju alkohol sa ekstraktima i to piće nazovu "džin". Međutim, to nije piće koje želite da pijete; svi proizvođači koji drže do sebe džin prave isključivo u procesu ponovne destilacije.

Tačan proces prouzvodnje je, naravno, tajna. Svaki proizvođač koristi svoje proverene metode koji su mešavina iskustva, nauke, i sujeverja. Proces ponovne destilacije odvija se u (uglavnom) standardnim postrojenjima za jednostruku destilaciju i vrlo je sličan procesu proizvodnje viskija - trik se sastoji u tome da se jedan deo destilata propusti, da se središnji deo sakupi, i da se poslednji deo takođe propusti.


Biljke i ostali sastojci u priču obično ulaze na potpuno različite načine, zavisno od toga koji proizvođač je u pitanju. U Plymouth i Gordon�s destilerijama dodatni sastojci se u alkohol stavljaju i drže vrlo kratko vreme pre početka destilacije. Nasuprot tome, u Beefeateru sastojke drže u alkoholu i do 24 časa pre destilacije. Bombay Sapphire ima svoj metod - sastojci se drže u posebnoj korpi i to unutar same komore za destilaciju, tako da vodena para prolazi kroz korpu i odnosi sobom opojne mirise i ukuse.

Šta se onda nalazi među tim sastojcima? Postoji oko 120 sastojaka koji se mogu upotrebiti, ali se u praksi koristi samo njih desetak. S obzirom da svaki proizvođač ljubmorno čuva svoju kombinaciju poznati su nam samo neki sastojci poznatih marki džina. Kleka je nezaobilazan sastojak i ona džinu daje glavnu crtu. Odmah posle nje je korijander, koji takođe koriste svi proizvođači. Posle ovoga je - kako ko zna i ume. Najviše se pominju gorka i slatka narandža, limun, razna mirisna ulja i kardamom.

Ako ste se već upoznali sa procesom nastajanja mešanog (blend) viskija, biće vam jasno da je vrlo teško postići konzistentnost u mirisu i ukusu. Zato proizvođači džina mešaju mirisne sastojke na isti način kao što proizvođači viskija prave mešani viski - sastojci nikada nisu od istog proizvođača i ne mešaju se u istim količinama, ali je zato krajnji miris i ukus uvek isti

Za razliku od viskija, gde postoji veliki broj različitih vrsta, kod džina je situacija znatno jednostavija; postoji vrlo mali broj istaknutih proizvođača.

Gordon�s

Najpoznatiji je Gordon�s, delom zbog kvaliteta a delom i zbog marketinga i raspoloživosti. Njega odlikuje jarko žuta flaša koju ne možete promašiti. Zavisno od toga gde ga kupujete, mogu vam ga ponuditi i u zelenoj flaši, ali u toj varijanti ga ne treba pazariti.

Naime, standardna jačina džina je 40% alkohola. U jednom vremenskom trenutku, neko se u Gordonsu dosetio da smanji jačinu na 37.5% i time bude u mogućnosti da se pozicionira na tržištu sa mnogo nižom cenom (u Engleskoj su porezi na pića manje jačine bili daleko manji od poreza na pića veće jačine). Mnogi proizvođači su sledili ovaj primer. Na žalost, smanjivanje jačine dovodi i do smanjivanja kvaliteta. Situacija se ni do sada nije promenila, u Engleskoj ni dan danas ne možete lako naći žutu flašu.


I pored svih mojih napora, nisam uspeo da pronađem prezentaciju ove marke pića. Najbliže što ćete doći je prezentacija matične firme

Beefeater

Jedina destilerija koja se nalazi u Londonu. Naziv je dobio po čuvarima zamka Tower of London; slika jednog od njih zauzima centralno mesto na na etiketi. Ovi čuvari dobili su nadimak "beefeaters" (ili "oni koji jedu teletinu" u bukvalnom prevodu) jednostavno tako što je jedan plemić prilikom posete primetio kako se tu jede mnogo teletine. Osima standardne varijante, Beefeater proizvodi još i luksuznu varijantu džina, Beefeater Crown Jewel, sa 50% alkohola.

Prezentacija je vrlo dosadna i urađena je kao marketinška brošura.


Tanqueray

Gordon�s je možda poznatiji ali Tanqueray ima daleko najelegantniju i najlepšu bocu. Tamno zelena, sa tamo crvenim pečatom, boca na poseban način leži u ruci. Unutar boce nalazi se džin visokog kvaliteta i visokog procenta alkohola (47%). Ovaj džin se nešto teže nalazi i uopšte nije čudno da sretnete Engleza koji nikada nije čuo za njega.

Tanqueray je 1898-me godine udružio snage sa Gordon�som, i ponekada se kaže da su posle toga podelili svet između sebe.

Internet prezentacija marke Tanqueray nalazi se na adresi i sastoji se od samo jedne strane sa nešto slika i malo teksta.


Plymouth

Nekada najpoznatiji, ovaj džin je imao svoj loš period, dok se sada vraća među glavne igrače. Neki Plymouth džin gledaju kao potpuno drugu vrstu džina, jer je značajno suvliji (manje sladak) od ostalih. Ovaj džin se ujedno pominje i u prvom pisanom tragu o pravljenju martinija. Plymouth proizvodi džin sa etiketom "Army Strength" jačine 57.5%.

Prezentacija ove marke džina je ubedljivo najružnija ali sa najviše informacija.

Bombay

Bombay Sapphire pojavio se tek pedesetih godina dvadesetog veka i ponovo od džina načinio piće koje je u modi. Ovo je delikatno piće (setite se samo na koji način se iz sastojaka izvlače mirisi prilikom destilacije) zapakovano u modernu i izazovnu plavo obojenu flašu.

Kao što je i red, Bombay Sapphire ima najelegantniju prezentaciju Urađen korišćenjem Flash tehnologije, u prepoznatljivoj plavoj boji, prezentacija je čak i na momente zabavna. Ako vam zabava nije cilj, onda je, zbog forme, pomalo naporno čitati tekstove.

dzin-tonik

Budimo realni - niko zapravo ne pije čist džin. Nešto ljudi meša džin sa vermutom (dakle martini) a ogromna većina pije džin sa tonikom. Osim džina i tonika (isključivo originalni Schweppes, molim) biće vam potreban i limun i led. Džin i tonik možete mešati u odnosu od jedan prema tri do jedan prema jedan.


Najbolje je da imate čašu sa debelim dnom i ravnim zidovima. Unutra stavite tri kocke leda (idealno je da led napravite koristeći negaziranu mineralnu vodu), kolut limuna, a zatim dodajte izvesnu količinu džina (oko jedne četvrtine čaše). Preko dolijte još dva puta toliko tonika i pripremili ste sebi jedno od najsavršenijh pića na svetu - džin tonik!

Interesantno je da je džin-tonik, za razliku od svih drugih koktela, nastao manje više spontano. Naime, krajem devetnaestog veka džin je zamenio rum kao zvanično piće Britanske mornarice. U to vreme, veliki neprijatelji mornara bili su stomačne bolesti, skorbut i malarija. Protiv prvog problema koristili su Angostura Bitters, a protiv drugog zeleni limun (eng. lime). Protiv malarije korićen je specijalan tonik (Tonic Water - koga je kreirao Jacob Schweppe. I tako je, mešanjem svih ovih sastojaka, nastalo najpoznatije letnje piće.

Viski

Prvi pisani trag o viskiju potiče iz Škotske, iz godine 1494, i to iz pisma kojim se od opata Johna Cora naručuje oko 70 litara vode života. Sedamdeset litara sasvim sigurno nije količina koju bi pravio početnik tako da se pretpostavlja da je veština u to vreme u dobroj meri bila savladana. Nedostatak opipljivog dokaza omogućio je pripadnicima nekoliko nacija da, uz teorije različitog nivoa uverljivosti, da je viski nastao baš u njihovoj zemlji. Najglasniji su Irci, sa indirektnim dokazima da su oni viski proizvodili bar tri stotine godina pre Škota (inače, predanje govori da je u Irsskoj viski prvi napravio Sveti Patrik, inače škotski emigrant). Sa druge strane zemaljske kugle (Indija, Kina) stižu glasovi da su oni prvi, i da se to kod njih radilo još i pre osmog veka.


Destilacija


Destilacija je proces kojim se viši alkoholi izdvajaju iz smeše. U jednostavnijoj varijanti za destilaciju je potreban kazan u koju se stavlja smeša i koji je izložen vatri, cev koja odvodi alkohole koji isparavaju i posuda u kojoj se alkoholi kondenzuju. Tokom procesa destilacije početna smeša razdvaja se na tri dela - glavu, srce i rep. Cilj destilacije je da se sačuva samo srednji deo. Glava i rep se ne bacaju već postaju deo smeše u narednom ciklusu destilacije. Ne postoji precizan način da se odredi koje delove smeše treba sačuvati a koje odbaciti; to znanje se prenosi sa kolena na koleno i stiče godinama vrednog rada.

Ovakav način destilacije nije efikasan jer su za proizvodnju pića i uklanjanje štetnih sastojaka iz smeše potrebne dve ili čak tri destilacije. Početkom devetnaestog veka, neekonomičnost ove vrste destilacije postala je ozbiljna prepreka širenju viskija. Proces kontinuirane destilacije drastično je povećao efikasnost jer je omogućio da se proces odvija neprekidno.

Malt viski

Proces proizvodnje viskija počinje prikupljanjem određene količine ječma. Kod njega se izaziva klijanje potapanjem u vodu. Proces klijanja (koji, uzgred, prevodi skrob u šećer) se zaustavlja naglim sušenjem. Sušenje se obično obavlja u dimu treseta, koji ujedno počinje da formira finalni ukus viskija. Nakon sušenja ječam se melje (ne suviše fino ali i ne suviše krupno) a zatim potapa u toplu vodu (nemojte se zavarati, voda mora biti tačno određene temperature da bi proces uspeo). Voda se zatim prebacuje u postrojenja za fermentaciju, dodaje se kvasac, i započinje proces koji traje od 48 do 60 sati.


Konačno, obavlja se destilacija (zapravo dve) u velikim bakrenim destilatorima. Poslednji korak je ujedno i najvažniji: u procesu destilacije određeni se delovi odbacuju - ključ uspeha je znati tačno koji deo treba sačuvati a koji odbaciti.

Posle destilacije na redu je starenje, isključivo koristeći burad od hrastovine, u minimalnom trajanju od tri godine. Čak i do 60% ukusa viski dobija od hrastovine. Za starenje viskija koristi se isključivo "polovna" burad, odnosno burad u kojima je nastajao burbon ili šeri.

Kada bi proces pravljenja viskija bio jednostavan kao što je opisano u prethodna tri pasusa, svi viskiji bi imali isti ukus. Međutim, distilerije unose svoje (dobro čuvane) specifičnosti na svakom koraku ovog komplikovanog procesa. Svaki sastojak se pažljivo bira i kontroliše. Na primer, neki vodu od koje prave viski puštaju da teče kilometrima preko uglja da pokupi njegovu aromu. Drugi koriste burad specijalnog oblika, ili burad prave od drveta koje potiče iz specificnih delova zemaljske kugle. Neki još uvek koriste samo ručno sečeni ugalj.

Poznatije marke malt viskija su: Glenmorangie, Laphroaig, Glenfiddich.

Grain viski

Kako je popularnost viskija rasla, postajalo je sve teže zadovoljiti potražnju. Proces proizvodnje malt viskija je komplikovan i spor. U pomoć dolazi novi proces destilacije nazvan kontinuirana distilacija kojim se dobija grain viski, u procesu proizvodnje koji je praktično identičan procesu proizvodnje malt viskija.

Ukus grain viskija različit je od ukusa malt viskija - ovaj drugi poseduje ukus znatno kompleksnijeg karaktera. Zbog toga niko zapravo ne pije grain viski - on je samo korak ka sledećem stepeniku...


Blend viski

Neki bi rekli da blend viski kombinuje najbolje od dva sveta. Dobija se kvalitet približan malt viskiju i kvantitet približan grain viskiju. Kao i kada je malt viski u pitanju, ne postoji jednostavan recept za izradu blenda. Glavni problem sastoji se u tome da malt ili grain viski proizvedeni jednog dana imaju uvek za nijansu drugačiji ukus od onih proizvedenih drugog dana. Zadatak osobe koja proizvodi blend je da kombinuje veći broj različitih tipova malt i grain viskija tako da rezultat bude piće konzistentnog ukusa. Zadatak se dodatno komplikuje činjenicom da se dešava da neki sastojak jednostavno nije na raspolaganju ili da je prestao da se proizvodi (u kom slucaju proizvođač mora da pronade neku drugu kombinaciju koja daje identičan ukus).

U osnovi svakog blenda nalazi se jedan ili dva malt viskija koji blendu daju osnovni ukus a zatim izvestan broj grain viskija koji piću daju karakter. Dešava se i da se koristi znatno veći broj komponenti. Na primer, J&B Rare sastoji se od kombinacije 36 malt i 6 grain viskija.

Najpoznatije marke blend viskija su: Famous Grouse, Johnnie Walker, Ballantine, Chivas Regal, J&B.

Viski drugih zemalja

Iako najverovatnije zemlja u kojoj je viski nastao, Irska je spletom okolnosti u potpunosti izgubila primat u proizvodnji i prodaji viskija. Irski viski obično nastaje od mešavine prerađenog i neprerađenog ječma (jeftinije je a i daje više alkohola), bez treseta, i to u procesu trostruke destilacije. Zbog toga ima nešto manje kompleksan ukus. Irski viski koji se verovatno može naci u svetu je Jameson.

Američki viski nastao je tako što su škotski i irski iseljenici preneli svoje znanje na novi kontinent i prilagodili se drugačijim uslovima. Bourbon nije tipičan viski, a pravi se od minimalno 51% kukuruza i mešavine drugih žitarica. Različit je i metod starenja: koriste se isključivo nova, dobro nadimljena burad. Poreklom iz Kentackyja, poznate marke burbona su Jim Beam i Wild Turkey.

Viski iz Tenesija ima specifičan ukus koji duguje procesu filtriranja kroz ugalj od javora. Pretpostavlja se da je neki poljski ili ruski imigrant doneo tehniku koja se u šesnaestom veku koristila u Poljskoj za filtriranje votke pre flaširanja. Jack Daniel (koji je inače počeo da se bavi ovim poslom sa sedam, a vodio svoju pecaru sa trinaest godina) je prvi počeo sa koršcenjem ove tehnike i time kreirao piće koje je proslavilo američki viski. Najpoznatija marka viskija iz Tenesija je naravno Jack Daniel's.

Kako se pije?

Nije neophodno da se viski, ma koliko dobar, pije čist. Zapravo, veruje se da razblaživanje pomaže da se kompleksni mirisi i ukusi ovog pića ukrote. Retko ko ima privilegiju da razblaži viski istom izvorskom vodom od koje je nastao, ali će bilo koja druga čista voda biti dobra. Ako možete, izbegnite korišcenje hlorisane vode (ili kocki leda) koja će jako uticati na ukus.

Škoti obično piju viski razblažen vodom u odnosu jedan prema jedan. Amerikanci svoje piće piju nešto jače, dok Japanci viski piju jako razblažen i sa puno leda.

Rakija od jabuka

Za rakiju se koriste gotovo sve sorte jabuka, međutim, najbolji kvalitet dobija se od onih koje su bogatije šećerom, karakterističnom aromom i ukupnim kiselinama, a takve sorte su na primer: Delišes i Jonatan

Za pečenje kvalitetne rakije jabuke treba brati u punoj zrelosti kada imaju u proseku preko deset odsto šećera, dovoljno aromatičnih materija i ukupnih kiselina. Ukoliko su jabuke natrule ili blatnjave treba ih očistiti od truleži i dobro oprati. Pranjem se odstranjuju i štetni mikroorganizmi, bakterije i divlji kvasci, koje alkoholno vrenje mogu da usmere u neželjenom pravcu.

Jabuke, zatim, treba iseckati ili izmuljati da bi se alkoholna fermentacija (vrenje) brže odvijala i šećeri u jabukama u potpunosti bili iskorišćeni. Manje količine mogu se drobiti tučkom, ili usitniti seckalicama za voće, a krajnje rešenje je ručno seckanje. Veće količine jabuka trebalo bi usitnjavati u specijalnim muljačama. Ako je dobijena količina suviše suva treba je razrediti dodavanjem mlake, ili hladne itke vode. Komini od jabuka, posebno ako je hladnije vreme, trebalo bi dodati 20 grama selekcionisanog ili pekarskog kvasca za podsticanje vrenja.

Vrenje komine od jabuke, na temperaturi od 18 do 20�C, traje dve do tri nedelje, a pri nešto višim temperaturama desetak dana. U prvoj fazi vrenja poželjno je više puta a kasnije jednom ili dva puta dnevno kljuk dobro promešati. Završetak vrenja utvrđuje se vizuelno, ili još bolje pomoću Ekslovog širomera, koji treba da pokaže vrednost do pet stepeni. Kod loše vođenog vrenja moguća je pojava sirćetne kiseline, koja može da prekine vrenje. Ona se može neutralisati dodavanjem 750 grama kalcijum-karbonata, ili 500 grama gašenog kreča, koji se predhodno rastvori u vodi i uz intenzivno mešanje doda komini. Mehurići koji se stvaraju dodavanjem ovih supstanci nestaće onda kada i kiseline u kljuku. Komina iz koje su odstranjene kiseline sklona je kvarenju, pa treba voditi računa da temperatura pri vrenju ne pređe 20 stepeni, a po završetku vrenja kominu treba odmah destilisati. Ako se pečenje rakije ipak kraće odlaže, vrione sudove treba dopuniti, površinu kljuka posuti konzervansom i sudove hermetički zatvoriti.

Destilacija prevrele komine obavlja se oprezno, jer zbog većih sadržaja suvih materijja može lako da zagori. Prvom destilacijom izdvaja se sav alkohol, a redestilacijom (prepekom), uz izdvajanje nepoželjnih sastojaka (metanola i patoke) dobija prečišćen, pojačan destilat, čija se konačna jačina kasnije formira dodavanjem destilovane vode.

U zavisnosti od sorti jabuka, od sto kilograma kljuka može da se dobije od 8 do 10 litara rakije jačine 50 odsto alkohola.

KIMOVA
KIMOVA rakija je proizvedena preradom prirodnog vinskog destilata oplemenjenog maceriranim lekovitim biljem. Kimova rakija je dobijena posebnim procesom proizvodnje i ekstrakcije po jedinstvenoj recepturi u kojoj je sadrzan najbolji odnos sastojaka lekovitog i aromaticnog bilja.
Kimova rakija je u nasem narodu poznato pice koje okrepljuje, otvara apetit i poboljsava varenje kod odraslih osoba.

LOZOVA
Lozova je rakija koja je proizvedena tehnologijom nasih strucnjaka. Proizvod je visokokvalitetnog grozdja sto joj daje prepoznatljiv i poseban miris i ukus.
Odlikuje se visokim kvalitetom pa je trazena sirom nase zemlje. Osvajac je zlatnih medalja na mnogim sajmovima.

Pakuje se u flase od 0,1 0,5 i 1 litra kao i u ekskluzivnim keramickim cuturama

DOMACA LJUTA
Rakija je proizvedena posebnim tehnoloskim postupkom kojim se dobija ukus i miris sljivove rakije, sa bezbojnim izgledom, jacine 40%, 45%, 50%. Garantuje visok kvalitet pa je zbog toga prihvacena od sirokih narodnih masa, rado se pije a osvajac je mnogobrojnih medalja na svim znacajnim sajmovima.
Pakuje se u flase od 0,1 0,5 i 1 litra.

MANASTIRKA
je proizvedena od najkvalitetnije sljive Pozegace.
Posebnom tehnologijom dobijena je prepecenica vrhinskog kaliteta koja u svom procesu proizvodnje odlezava 12 godina u hrastovim bacvama. Njen primarni miris i ukus transformise se u najlepsi buke karakteristican za staru sljivovu rakiju.
Kao takva, osvajac je najvisih sampionskih odlikovanja na svim vecim medjunarodnim sajmovima.
Pakuje se u flasama od 0,1; 0,5; 0,7 i 1 litra i u posebnoj luksuznoj drvenoj i keramickoj ambalazi.

JASTREPCANKA
Jastrpcanka je ekstra prirodna rakija travarica proizvedena od sljivove prepecenice oplemenjena sa deset odabranih lekovitih trava.
Jastrebcanka je dobijena posebnim procesom proizvodnje i ekstrakcije pojedinstvenoj recepturi u kojoj je sadrzan najbolji odnos sastojaka lekovitog i aromaticnog bilja. Sacuvane su sve osobine lekovitog bilja koje ulaze u njen sastav. Jastrebcanka je u nasem narodu poznato pice koje okrepljuje, otvara apetit i poboljsava varenje kod odraslih osoba. Osvajac je zlatnih medalja za pice najviseg ranga kod nas.
Pakuje se u flase od 0,1 0,5 i 1 litra kao i u ekskluzivnim keramickim cuturama.

RUM - RHUM - RON

Zestoko pice dobijeno destilacijom slada secerne trske, cesto ga boje karamelisanjem ali kvalitetniji rumovi boju ali i aromu dobijaju odlezavanjem u hrastovim buradima. Neki proizvodaci pri drugoj destilaciji dodaju aromatizovane trave, listove breskve, beli cimet, voce itd. Na trziste stizu bezbojne, tamne ili zlatne boje. Rum se proizvodi sirom sveta ali najkvaliteniji stizu sa podrucja Karipskog mora.

DOMAĆI RUM je nastao kombinacijom tradicionalnih veština i moderne tehnologije. Dobija se mešanjem premium alkohola i arome melase koja potiče od najkvalitetnije trske. Jedinstvenim ga čini neprevaziđena čistoća ukusa, koja se postiže u pogonima za destilaciju. Poseban kvalitet domaćeg ruma je mogućnost njegovog mešanja sa mnogim drugim pićima, što mu je donelo veliku popularnost među ljubiteljima koktela.

Piće obojeno prirodnom bojom i aromatizovano veštačkom aromom. Sadrži 40Vol.% alkohola.

Puni se u ambalažu od 0, 7l (6kom/pakovanje, 816 kom/paleta).

Vermouth Svetli je specijalno aromatizovano vino sa 16 vol % alkohola. Proizvodi se od belog vina uz dodatak šećera, demineralizovane vode i aroma različitih začina i lekovitog bilja. Konzumira se kao aperitiv iz velike čaše sa dosta leda i limuna.

Puni se u amabalažu od 1l
(6kom/pakovanje, 600kom/paleta).

STARO PIĆE IZ ŠAMPANJE

Zvezdice garant kvaliteta

Konjak se često potcenjuje jer se o ovom piću nedovoljno zna

Kada vam neki ”znalac� ponudi konjak, a u stvari vas nudi najobičnijim brendijem ili, u najboljem slučaju, vrstom ”armanjaka�, nemojte mu zameriti i nemojte se začuditi. Konjak je jedno od najfinijih pića, a ljudi ga često potcenjuju, o njemu vrlo malo znaju, pa ni ne umeju na pravi način da uživaju u ovom starom piću.
Iskustvo od više stotina godina u načinu proizvodnje konjaka doprinelo je uspostavljanju strogih pravila gajenja određenih vrsta vinove loze (danas preovlađuje vrsta ”ugni blanc�), kao i različitih metoda ceđenja grožđa i vremenskog perioda sazrevanja određenog za svaku vrstu konjaka.
Tečnost u bačvama je različitog kvaliteta, koji naravno, zavisi ne samo od vrste grožđa i načina čuvanja već prvenstveno i od zemljišta sa kojeg potiče vinova loza. Najkvalitetniji destilati su sa krečnog tla.
Ipak, ono što je najvažnije za kvalitet konjaka je njegovo zrenje u bačvi. Drvo iz bačve oduzima određeni postotak alkohola, kao i određenu količinu drugih materija, među kojima su vanila i aromatični aldehidi, koji se tokom vremena različito vezuju sa tečnošću. Ako se ne dogode neke greške (jer nečista burad, na primer, mogu da pokvare ceo ovaj proces), ukus konjaka se polako ali sigurno neprestano popravlja, a kroz pore bureta isparavaju neželjene kiseline. Kako u međuvremenu kiseonik prodire kroz pore bačve, procenat alkohola neprekidno opada.
Godinu dana posle ovog procesa, konjak se pretače u stariju burad koja ne oduzimaju toliko kiseline.
Ipak, konjak mora da ima najmanje 40 procenata alkohola. Kada bi ceo ovaj proces prirodno tekao, bilo bi potrebno između 50 i 60 godina - toliko vremena imaju samo retki i zato najbolji proizvodi. Zbog toga je uobičajeno da se proces razblaživanja obavlja veštačkim putem i to dodavanjem destilisane ili demineralizovane vode. Ovaj način prerade se kod mlađih konjaka ne prepoznaje toliko koliko kod onih koji su nešto duže odstajali. Zato dobri proizvođači ovaj proces rade polako, godinama.

Prosečno dobar konjak, koji se u svetu najviše i prodaje, ima tri zvezdice na etiketi ili skraćenicu VS, i mora da stoji najmanje dve godine u bačvama. Konjak koji ima oznaku VSOP, ili V.O. ili ”Vieux� mora da stoji najmanje četiri godine a, ”Napoleon�, ”HO�, ”Extra�, ”Tres vieux 5� ili ”Royal� moraju da odleže najmanje šest godina. Naravno, nije mali broj proizvođača koji se trude da prekorače ove zakonski propisane minimume, tako da najbolji konjaci stoje i po nekoliko desetina godina.
Najbolji konjak na svetu je ”Grande Champagne�, koji u bačvama stoji i 50 godina da bi njegov ukus dostigao najbolji kvalitet. Odmah za njim sledi ”Petite Champagne� (koji mora da odleži ”samo� 35 godina!), a vrste konjaka kao što su ”Fins Bois� stoje otprilike 20 godina.
Umešnost u proizvodnji konjaka sastoji se u tome da se svi procesi tokom njegovog sazrevanja usklade, jer posle vremena određenog za stajanje konjak mora da se pretoči u staklene boce. Ako se ovo blagovremeno ne uradi, on dobija ukus ”užeglosti�.
Zbog svega ovoga nije ni čudo da je prava retkost naći dobar i star konjak, a njegova cena ne treba nikoga da začudi. Jer, boca takvog pravog starog konjaka može da košta više stotina, pa i hiljada evra!

Francuske bačve

Konjak nastaje tako što se veoma suvo i alkoholom prilično slabo vino dva puta destiliše, i to u bakrenim mešinama, na način kako se to radilo pre nekoliko stotina godina. Potom se ovako dobijeni 72-procentni destilat naliva u hrastove bačve. Drvo koje se koristi za pravljenje ovakvih bačvi se seče samo u određenim krajevima Francuske, i pre obrade stoji nekoliko godina napolju, da bi ga vetar i spoljna temperatura isušili.

MEDOVINA - PIĆE LJUDI, A I BOGOVA

Slatki eliksir mladosti

Medovina je piće za koje tvrde da popravlja krvnu sliku, okrepljuje organizam,
poboljšava apetit, ali i usporava starenje!

Smatra se da je medovina jedno od najstarijih alkoholnih pića koje je čovek otkrio, što nije nemoguće. Med, kao osnovna sirovina, bio je lako dostupan u prirodi, koristio se za ishranu, a vremenom se dodavao raznim napicima i tako je nastala medovina. To potvrđuje i jedan stari napis koji glasi �Med i vino su bogovska pića, potrebna kod brige i siromaštva, a za žeđ su med i vino bolje od vode i piva�. Ovaj napitak, poznat i kao eliksir mladosti, spravljali su i stari Grci, čak pre nego što su otkrili vino. U nekim pesmama iz tog doba govori se o velikim gozbama na kojima su se heroji, ali i bogovi, sladili medovinom. Ovaj izuzetan napitak su pravili i Stari Sloveni, a običaj da se ona pije, posebno u dane božićnih praznika, sačuvan je do današnjih dana.
Medovina se dobija alkoholnom fermentacijom rastvora prirodnog meda, a postupak kojim se dobija isti je kao u proizvodnji vina. Prema nekim ispitivanjima, medovina sadrži oko 13 odsto alkohola, pet odsto ekstrakta i 0,17 odsto mineralnih soli. Može da se proizvodi kao alkoholno i kao bezalkoholno pi«će, prijatne je arome i ukusa. Medovina nije veštačko pi«će, naprotiv, ona je prirodni proizvod sličan vinu, pošto se osnovni sastojci med, odnosno grožđe, pod uticajem alkoholog vrenja, pretvaraju u alkohol i ugljen-dioksid. Kao što kod vina ukus i kvalitet zavise od sorte grožđa i njegovih osobina, tako i kvalitet medovine zavisi od vrste meda, načina njegove proizvodnje i starosti.
Medovina je pi«će za koje tvrde da popravlja krvnu sliku, okrepljuje organizam, poboljšava apetit, ali i usporava starenje!
Postoji više načina i receptura za spravljanje ovog napitka, ali je najpoznatiji i najjednostavniji češki, odnosno Hercerov recept, pošto se može koristiti i u industriji i u domaćinstvima. Medovina se pravi u vreme ceđenja grožđa, u jesen, dok je još toplo vreme. Za deset litara medovine je potrebno pripremiti ”»kvasac� - maju« od 100 grama meda, dva kilograma dobro opranih zrna grožđa i jedne litre vode (prethodno prokuvane i ohlađene). Grožđe se stavi u čist sud, izmulja, dodaju mu se voda i med, a spravljena smesa se prelije u tegle ili balone od tri ili četiri litra i prekrije platnom. Ova smesa treba da se prepusti vrenju na umerenoj temperaturi. Sud treba nekoliko puta protresti, kako bi ljuske grožđa pale na dno posude. Penušanje počinje za tri dana, a završava oko sedmog dana, čime je gotova takozvana maja za medovinu. Druga faza pripremanja medovine podrazumeva da se u veći lonac nalije četiri litre vode i dva kilograma meda, a zatim se to kuva (tokom kuvanja treba skidati kašikom penu koja se pravi). Kada se smesa ohladi, prelije se u balon od deset litara, doda se pripremljena maja, dobro se promućka i zatvori platnom, kako ne bi u nju ušle mušice. Balon se drži na toplom, na sobnoj temeperaturi do 27 stepeni, a svakog jutra i večeri ga treba promućkati. Posle pet dana trebalo bi da počne vrenje, odnosno ako se iz balona čuje šumenje. Tada treba balon dopuniti vodom i zapušiti ga plutanim čepom kroz koji se provuče cev čiji je jedan kraj u buretu, a drugi treba da se uroni u sud s vodom, što će omogućiti prolaz ugljene kiseline, a sprečiti ulaz kiseonika. Previranje i sazrevanje medovine traje i do tri meseca i tokom tog vremena se odvaja bistra tečnost od taloga, koji pada na dno bureta. Tada medovinu treba pažljivo odliti u drugi sud. Balon oprati dobro od taloga i vratiti u njega medovinu. Spremljeni napitak se tako čuva na umereno toplom vazduhu sve do proleća, kada treba ponoviti postupak pretakanja i čišćena od taloga. Ovakva medovina se može koristiti tokom leta, kao i vino.
Bezalkoholna medovina se spravlja od meda, vode, limuna ili limunske kiseline, a zatim gazira ugljenom kiselinom i puni u boce.

Crveni kardinal
Potrebno je:

1 l crnog vina, kašičica šećera, kašičica cimeta, 3 zrna karafilića, kašičica vanilin šećera, 2 dl konjaka ili vinjaka. Priprema:

Vino i šećer proključati, dodati cimet, karanfilić i vanilin šećer. Kuvati sve zajedno 15 minuta.Posebno zagrejati konjak (francuski) i dodati u vino.

Šljiva za sva vremena

Od prvenca do patoke: put rakije kroz istoriju i od čega zavisi njen kvalitet Šljivovica je pratilja srpskih stradanja i uzdizanja, a junaci su je obavezno nosili u čuturici još na ratištu u balkanskim ratovima. Možda je i zato zovu "mučenica" ili, možda zato što se "muči" kad curka iz "lampeka", kap po kap... U "Srpskoj trilogiji" Stevan Jakovljević piše: "Na položaju, 1914. godine, negde ispod Cera, komandir čete naređuje: �Posilni, dajder onu rakiju. Eto, tako, jedino osvežavajuće i okrepljujuće sredstvo u rovu. Oho-ho-ho, deder naredniče nategni... Znaš, skotski život živimo...�"

Ništa bez dobrog kazana Požegača, madžarka, ubraja se u poznocvetajuće sorte: "Poreklom je iz Male Azije (Sirija, Persija, Kavkaz) odakle je preneta u Grčku oko 333. godine pre naše ere, a na Balkan ju je doneo Aleksandar Veliki. Od tada se gaji po celoj Evropi, a u Srbiji je zastupljena sa više od 40 odsto stabala. Najbolje rezultate postiže na blagim padinama, sa ekspozicijom prema severu, severoistoku, severozapadu i istoku, na nadmorskoj visini od 200 do 600 metara. Srpska reč rakija potiče od staroindijske reči arak ili rak, a označava alkoholno piće, koje je nekada, u istočnoj Indiji, pravljeno od pirinča, kasnije od drugih biljaka. U narodnoj priči "Sveti Sava i đavo", narodni pripovedač je veštinu spravljanja rakije pripisao đavolu, a Sveti Sava je ovu tehnologiju prihvatio kada je rakiju probao i uverivši se da je dobra, blagoslovio je. Đavo je na to uplašen pobegao rekavši: "Vala, baš to je staru lijek, a mladome bijes... " (Srpska šljiva ranka, katalog Etnografskog muzeja u Beogradu).
Godine 1897. u SAD je izvezeno šljiva u vrednosti od 37,5 miliona dolara što je prvi zabeležen izvoz "preko bare". Stručnjaci procenjuju da bi od izvoza šljiva država godišnje mogla da zarađuje oko 100 miliona dolara, na izvozu šljivovice (gotovog proizvoda) u koju se prerađuje čak 80 odsto godišnjeg roda Jugoslavija je 2000. godine zaradila svega 220.000 dolara.
Domaće sorte šljiva su: crvena ranka, metlaš, crnošljiva (trnošljiva, drenovka), moravka, saradžet, šarica i belošljiva, a većina se koristi za proizvodnju rakije. Crvena ranka (darosavka, šumadinka, crvenjača, ranošljiva, šarošljiva) verovatno je najstarija domaća rakijska sorta šljive. Smatra se da potiče iz sela Darosave kod Aranđelovca. Raširena je u Aranđelovcu, Belanovici, Ljigu, Lazarevcu, Rekovcu, Čačku...
Šljivovica služi i za nazdravljanje i za ohrabrenje prilikom početka nekih radova. Arhitekta Branko Pešić, prvi protomajstor Hrama svetog Save u Beogradu, ovako (u NIN-u) opisuje kako je 24. septembra 1984. godine, primio tu visokočasnu dužnost: "Posle kraćeg pozdravljanja patrijarh German saopštava da mi je poveren nastavak projekta i organizacije gradnje Hrama svetog Save na Vračaru. Zadrhtao sam i naglo pobledeo. Patrijarh, shvativši moje stanje, upita: �Možete li da popijete jednu rakiju?� Popio sam dve. Odmah smo prešli na probleme kako i na koji način što brže početi projektovanje i gradnju..".

Od prvenca do patoke

"Osnovni problem sa proizvodnjom šljivovice oduvek je bio u nepostojanju tipske, opšte usvojene tehnologije. Kvalitet šljivovice se razlikovao zavisno od proizvođača, zato što je korišćen veći broj sorti šljiva od kojih mnoge i nisu najpogodnije za preradu u rakiju. Na kvalitet rakije utiče niz faktora, a najvažniji su: momenat berbe voća, način prerade voća, izvođenje alkoholnog vrenja, momenat destilacije (pečenja) prevrelog voćnog kljuka, sam način destilacije (pečenja) kao i odležavanje i formiranje rakije kao pića". (Dr S. Jović, Priručnik za spravljanje rakije).
Profesor dr Radoslav Paunović saopštava: "Kada se destiliše �prevreli kljuk šljive�, zagrevanje je lagano i dobija se �meka� rakija sa koncentracijom alkohola od 25 do 30 stepeni. Pri pretakanju ove rakije obavezno je izdvajanje frakcija prvog dela �prvenca� od jedan do tri odsto zapremine meke rakije koja se stavlja u kazan, pa se hvata srednja frakcija, u proseku oko 65 stepeni, a zatim se do iscrpljenja alkohola hvata poslednjafrakcija �patoka�. Na starenje se stavlja samo srednja frakcija zvana �srce�, a �prvenac� i �patoka� stavljaju se na novu destilaciju čime se dobija rakija slabijeg kvaliteta. Primenjuje se i varijanta da se �prvenac� i �patoka� dodaju kljuku šljive ili mekoj rakiji, pa se vrši destilacija. Najpogodnija jačina (koncentracija alkohola) je od 40 do 45 stepeni. Venac (mehurići na vrhu pune čaše ili flaše) označava jačinu, a ne kvalitet rakije..".
Ocenjivanje jakih alkoholnih pića obavlja komisija od odabranih degustatora, a da bi neko mogao da bude dobar degustator - trebalo bi dobro da poznaje pića, da ima normalno razvijena čula, posebno - čulo mirisa i ukusa. Uz to, da ima dugogodišnju vežbu u degustiranju pića, tako da bi mogao da stekne kriterijum za vrednovanje kvaliteta. Komisija ima neparan broj članova (3-5-7-9). Ocena je od nula do 20. Rakije koje dobiju od 14 do 16,01 poena zaslužuje bronzanu medalju, od 16 do 18 - srebrnu, a od 18,01 do 20 - zlatnu medalju. Uzorci koji su posebno visoko ocenjeni sa više od 18,20 poena mogu dobiti veliku zlatnu medalju, a uzorak sa najvišom ocenom - laskav naziv "šampion". Važno je da prostorija za degustaciju bude svetla i provetrena, sa čistim vazduhom. Degustatori ne znaju ko je proizvođač.
Izumitelj šljivovice bojkovčanke i vlasnik jedinog muzeja rakije u beogradskom predgrađu Rakovica Zoran Simić je rekao: "Siguran sam da bi šljivovica pobedila čak i francuski konjak. Požegača je voćna kraljica i mnogo više daje ljudima, nego što joj ljudi uzvraćaju. Šljivovica se uvek pije posle ili neposredno pre jela, isključivo gutljaj po gutljaj, a da je rakija dobra znaćemo ako sklizne, zagreje stomak, a u ustima ne stvara osećaj nelagodnosti. Ako je rakija odležala, ako je zrela, ne treba je piti odmah iz čaše, nego pustiti malo da izvetri, jer zbog izvetravanja alkohola nećemo osetiti pravu aromu..".

Važan je "lampek"

Dobre rakije nema bez dobrog kazana, a u katalogu Etnografskog muzeja piše: "Noviji tip kazana - alambik (u narodu zvan - �lampek�) može biti i pokretan i u osnovi ima iste delove kao i domaći kazan - kazan, kapak, parovodna spojna cev i hladionik (kondenzator ili tabarku). Kvalitetni lampeci su izrađeni od bakra i nerđajućeg čelika za parovodnu cev. Razlika između starih i novih kazana je u tome što se starima ne može u toku jednog radnog ciklusa (jednom destilacijom) dobiti rakija potrebne jačine (prepečenica), već se dobija sirova meka rakija koja se podvrgne ponovnoj destilaciji da bi se dobila prepečenica. Šljivovica je čuvana u hrastovim buradima od šest meseci do godinu dana, da bi onda bila pretakana u staklene posude ili ređe keramičke..".
Pečenje rakije u Srbiji počinje približavanjem turske najezde u 14. veku. Prvo je pravljena od vinske komine, a tek kasnije iz voćne. Još Vuk Karadžić u Rječniku piše: "Šljiva ima od mnogo ruku - madžaruše ili požeškinje, kojijeh ima najviše, rane šljive koje nijesu plavetne nego zelene ili žućkaste i krupnije su od požeškinja, turgunje koje su crvene i ne mogu se cepati, trnovače koje su okrugle... Po narodnom verovanju ako na Božić padne kiša, šljive će dobro roditi, a da bi bolje rodila na stablo se stavlja božićna slama. U zdravici upućenoj pirotskoj šljivovoj rakiji - bardakliji ona se uzdiže i poredi sa Bogom: �Ooj, brdaklijo i bašto i majko. Bolja si od Boga, Bog uzme pamet i više ne vraća, a ti si mene sto puta uzimala i vraćala. Ajd živeli!"